Šta je socijalna anksioznost, kako se razlikuje od stidljivosti i introvertnosti, i šta zaista pomaže? Vodič psihoterapeuta sa konkretnim koracima ka mirnijem društvenom životu.
Šta je socijalna anksioznost?
Možda ćete je prepoznati ovako.
Pozvani ste na rođendan kod prijatelja. Niste posebno bliski, ali odbijanje bi bilo čudno. U glavi vam već danima radi tih, ali uporan kalkulator.
Šta da obučem? Šta da ne obučem? Šta da kažem ako me pitaju o poslu? Šta ako me ne pitaju ništa, pa moram sama da započnem razgovor? Da li da dođem ranije ili kasnije? Ranije je neprijatno jer možda još nikog nema. Kasnije je nepristojno. Ako dođem u 19h, možda je prerano. Ako dođem u 19:30, možda su svi već u grupama. Šta ako nemam kome da priđem? Šta ako mi neko priđe, pa brzo ode? Šta ako primete da se znojim? Prošli put kad sam bila, svi su me gledali čudno.
Dan rođendana. Glavobolja sa kojom ste se probudili nije nestala. Stomak je čvor. Obučete jedno, presvučete se u drugo, vratite se na prvo. Iza vas su tri sata pripreme, a niste još ni izašli iz stana.
Stignete na zabavu. Prvo piće popijete brže nego što biste hteli. Govorite kraće rečenice nego inače, jer vam je glas malo viši nego što ste navikli. Slušate sebe dok pričate i pitate se da li zvučite čudno. Posle nekog vremena izađete na terasu pod izgovorom da vam treba vazduh i tu provedete dvadeset minuta pretvarajući se da kucate poruku.
Sledećih nekoliko dana, najčešće pred spavanje, mozak vam vrti reprizu. Šta ste rekli. Kako ste se nasmejali. Kako ste stajali. Da li je onaj trenutak bio neprijatan, ili je samo vama tako delovalo.
Ako se prepoznajete u ovome, moguće je da ono što doživljavate nije samo stidljivost.
Socijalna anksioznost je intenzivan i uporan strah od situacija u kojima osoba može biti posmatrana, procenjivana ili negativno ocenjena od strane drugih ljudi. Strah nije od ljudi kao takvih. Strah je od toga da ćete ispasti glupi, dosadni, čudni, neprijatni, nezanimljivi, previše zainteresovani, nedovoljno sposobni ili na neki drugi način “pogrešni”.
Lista se razlikuje od osobe do osobe, ali suština je ista: osoba ne strahuje samo od situacije, već od toga kako će u toj situaciji izgledati u očima drugih.
Koliko je socijalna anksioznost česta?
Socijalna anksioznost je mnogo češća nego što ljudi misle.
Veliko američko epidemiološko istraživanje National Comorbidity Survey Replication procenilo je da oko 12% ljudi tokom života ispuni kriterijume za socijalni anksiozni poremećaj. To znači da nije reč o retkoj ili neobičnoj pojavi.
Socijalna anksioznost obično počinje rano. Pregledni rad Steina i Steina, objavljen u časopisu The Lancet, navodi da se kod oko polovine osoba prvi simptomi javljaju do jedanaeste godine, a kod oko 80% do dvadesete godine života.
Drugim rečima, kada osoba sa trideset, četrdeset ili pedeset godina dođe na terapiju i počne da govori o socijalnoj anksioznosti, ona najčešće ne govori o nečemu novom. Govori o nečemu što je dugo bilo deo njenog života, samo ranije nije imalo ime.
Kod žena se socijalna anksioznost nešto češće dijagnostikuje, ali kod muškaraca često ostaje sakrivena. Može se maskirati kroz preterano oslanjanje na posao, izbegavanje bliskosti, alkohol pre socijalnih situacija, povlačenje ili stalnu potrebu da se ostavi utisak sigurnosti i kontrole.
Adolescencija je posebno osetljiv period. To je vreme kada se identitet, pripadanje, izgled, popularnost i mišljenje vršnjaka doživljavaju veoma intenzivno. Dete ili tinejdžer često ne zna kako da kaže: “Ja se plašim da će me drugi procenjivati.” Umesto toga, kaže da ga boli stomak, da ne želi u školu, da ne voli rođendane, da mrzi nastupe ili da jednostavno “ne voli ljude”.
Stidljivost, introvertnost i socijalna anksioznost
Ove tri stvari se često mešaju, a nisu isto.
Stidljivost je sklonost da se osoba oseća neprijatno u novim, nepoznatim ili zahtevnijim društvenim situacijama. Stidljiva osoba može osećati tremu, ali se obično postepeno opušta kada upozna ljude i kada situacija postane predvidljivija.
Introvertnost je nešto drugo. Introvertna osoba ne mora da se plaši ljudi. Ona samo više voli mirnije okruženje, manji broj ljudi i manje stimulacije. Introvert može biti odličan sagovornik, siguran u sebe i potpuno opušten u društvu, ali mu posle druženja treba tišina i vreme za sebe.
Socijalna anksioznost je treća stvar. Ona nije samo osobina ličnosti, već obrazac straha koji ograničava život. Osoba ne izbegava društvo zato što joj samo treba mir, već zato što se plaši procene, neprijatnosti, odbacivanja ili mogućnosti da će se “obrukati”.
Korisna razlika može izgledati ovako:
Stidljiva osoba može želeti da uđe u razgovor, ali joj treba malo vremena. Introvertna osoba možda ne želi da uđe u razgovor, i to joj ne smeta. Socijalno anksiozna osoba često želi kontakt, ali ga izbegava jer joj se čini previše opasan.
Zato možete biti introvertni, a da nemate socijalnu anksioznost. Možete biti ekstrovertni, a da ipak imate socijalnu anksioznost. Možete voleti ljude, želeti odnose, želeti društvo, a istovremeno se plašiti situacija u kojima ste izloženi njihovom pogledu.
Najčešće situacije u kojima se javlja socijalna anksioznost
Socijalna anksioznost može biti šira, kada osoba oseća strah u gotovo svim društvenim situacijama, a može biti i specifična, kada se javlja samo u određenim okolnostima.
Najčešće situacije su:
Govorenje pred grupom: osoba može sasvim lepo da razgovara jedan na jedan, ali kada se više ljudi okrene ka njoj, blokira se, izgubi reč ili počne da oseća snažne telesne simptome.
Sastanci na poslu: čak i kada osoba zna svoj posao, javlja se strah da će reći nešto glupo, da će je neko prekinuti, da će pocrveneti ili da će drugi primetiti nesigurnost.
Upoznavanje novih ljudi: small talk, prvi susreti, predstavljanja i neformalni razgovori često su posebno teški, jer nema jasnog scenarija.
Restorani i kafići: poručivanje, vraćanje pogrešne narudžbine, postavljanje pitanja konobaru ili sedenje u prostoru gde vas drugi mogu posmatrati, sve to može biti okidač.
Telefonski razgovori: mnogim ljudima je poziv teži od poruke jer ne mogu unapred savršeno da pripreme rečenicu, niti da se vrate unazad ako nešto pogrešno kažu.
Susreti sa autoritetima: profesor, lekar, šef, službenik, komisija, strah od procene je tada još snažniji.
Porodična okupljanja, svadbe, sahrane i proslave, društvo često ove situacije vidi kao “normalne” i obavezne, ali za osobu sa socijalnom anksioznošću one mogu biti danima unapred iscrpljujuće.
Roditeljski sastanci, komšijski susreti i razgovori u zgradi: to su svakodnevne situacije koje spolja deluju male, ali iznutra mogu biti veoma opterećujuće.
Romantični odnosi: mnoge osobe sa socijalnom anksioznošću dugo ostaju same, ne zato što ne žele odnos, već zato što je početak odnosa, flert, dopisivanje, izlazak i mogućnost odbijanja previše zastrašujuća.
Situacije sa ljudima koje osoba voli: ovo često zbunjuje jer nije retko da se socijalna anksioznost javlja i među prijateljima, porodicom ili ljudima koji su osobi važni. Upravo tamo gde nam je stalo do utiska, strah od procene može biti još jači.
Više o osnovama anksioznosti možete pročitati u tekstu: Šta je anksioznost, kompletan vodič psihoterapeuta.
Najčešći simptomi socijalne anksioznosti
Socijalna anksioznost se obično javlja u tri faze: pre događaja, tokom događaja i posle događaja.
Pre događaja
Pre događaja javlja se anticipatorna anksioznost. To znači da osoba počinje da brine danima, nekada i nedeljama unapred.
Razmišlja šta će obući, šta će reći, ko će biti tamo, kako će izgledati, šta ako se zbuni, šta ako pocrveni, šta ako se ne uklopi, šta ako niko ne priđe, šta ako neko priđe. U glavi se prave scenariji, izgovori za otkazivanje i planovi za izlazak iz situacije ako postane previše neprijatno.
Noć pre događaja san često bude loš. Kada osoba konačno otkaže, može osetiti veliko olakšanje. Ali to olakšanje obično traje kratko, jer za njim često dođu krivica, tuga ili osećaj da opet nije uspela.
Tokom događaja
Tokom same situacije najčešće se javljaju telesni simptomi:
- ubrzan rad srca
- crvenilo u licu
- znojenje dlanova, čela ili pazuha
- drhtanje ruku ili glasa
- stezanje u grlu
- mučnina
- osećaj toplote u telu
- napetost u mišićima
- osećaj da svi gledaju u vas
- osećaj da ste “izvan sebe” ili da se posmatrate sa strane
Mentalno, pažnja se okreće ka unutra. Osoba ne prati više spontano razgovor, već posmatra sebe dok razgovara. Kako stojim? Kako mi zvuči glas? Da li sam čudno rekla ovu rečenicu? Da li se vidi da sam nervozna? Da li su primetili da sam pocrvenela?
Britanski psiholozi David Clark i Adrian Wells opisali su ovaj mehanizam kao jedan od ključnih faktora održavanja socijalne anksioznosti. Osoba u socijalnoj situaciji pravi unutrašnju sliku sebe, koja je obično mnogo negativnija od onoga što drugi ljudi zaista vide. Problem je što tu unutrašnju sliku doživljava kao dokaz.
Drugim rečima, osobu ne plaši samo ono što drugi vide. Plaši je ono što ona misli da drugi vide.
Posle događaja
Posle događaja dolazi ono što se u literaturi naziva post-event processing, odnosno naknadna analiza događaja.
Mozak ide u reprizu. Vraća rečenice, pokrete, pauze, izraze lica drugih ljudi. Pamti uglavnom ono što deluje negativno. Ako je neko pogledao u stranu, to se tumači kao dosada. Ako se neko kratko nasmejao, to može postati dokaz da je osoba ispala smešna. Ako je nastala pauza, ona se pamti kao “užasna tišina”, iako je drugima možda bila potpuno normalna.
Ovo premišljanje može trajati satima, danima, nekada i mnogo duže i upravo ono često učvršćuje socijalnu anksioznost, jer osoba iz svakog događaja izađe sa osećajem da je “dokazano” da nije dovoljno dobra u društvu.
Bezbedna ponašanja: ono što kratkoročno pomaže, a dugoročno odmaže
Jedan od najvažnijih pojmova u razumevanju socijalne anksioznosti jesu bezbedna ponašanja.
To su stvari koje osoba radi da bi se zaštitila od neprijatnosti, ali koje dugoročno održavaju strah.
Primeri bezbednih ponašanja su:
- vežbanje rečenice u glavi pre nego što je izgovorite
- izbegavanje očnog kontakta
- preterano kontrolisanje očnog kontakta
- držanje telefona u ruci kao zaštite
- stajanje blizu izlaza
- skrivanje ruku da se ne vidi drhtanje
- pijenje alkohola pre susreta
- stalno govorenje da ne bi nastala tišina
- namerno ćutanje da ne biste rekli nešto pogrešno
- unapred pripremljene teme za razgovor
- odlazak ranije iz situacije
- izbegavanje jela ili pića pred drugima
Zašto su ova ponašanja problem ako pomažu?
Zato što pomažu samo kratkoročno. Dugoročno, ona sprečavaju osobu da nauči nešto novo. Ako svaki put držite čašu da se ne bi videlo da vam ruke drhte, nikada nećete otkriti da većina ljudi to ne bi ni primetila. Ako uvek unapred pripremate rečenice, nikada nećete steći poverenje u spontani razgovor. Ako uvek popijete alkohol pre društva, mozak nikada ne nauči da možete da izdržite društvo i bez alkohola.
Bezbedna ponašanja su kao pomoćni točkići na biciklu koje nikada ne skinete – daju osećaj sigurnosti, ali sprečavaju pravi napredak.
Kako se socijalna anksioznost leči?
Dobra vest je da socijalna anksioznost dobro reaguje na psihoterapiju, posebno na kognitivno-bihejvioralne pristupe koji su razvijeni baš za ovaj problem.
Terapija socijalne anksioznosti najčešće uključuje nekoliko važnih elemenata.
Razumevanje sopstvenog obrasca
Prvi korak je da osoba razume kako se njen ciklus održava: situacija, strah od procene, telesni simptomi, usmeravanje pažnje ka sebi, bezbedna ponašanja, izbegavanje i naknadna analiza.
Kada osoba prvi put vidi da nije “čudna”, već da postoji jasan obrazac, često oseti veliko olakšanje.
Rad sa mislima
U terapiji se prepoznaju misli kao što su:
- svi me gledaju
- ispasti ću glupa
- neću znati šta da kažem
- ako pocrvenim, svi će primetiti
- ako napravim pauzu, biće užasno
- moram da budem zanimljiva
- ne smem da delujem nesigurno
Cilj nije da osoba sebe ubeđuje u suprotno na silu, već da proverava koliko su te misli realne, korisne i zasnovane na dokazima.
Premeštanje pažnje ka spolja
Kod socijalne anksioznosti pažnja je previše okrenuta ka sebi. Zato se u terapiji vežba namerno usmeravanje pažnje ka spolja: ka sagovorniku, prostoru, temi razgovora, zvukovima, gestovima i stvarnom toku komunikacije.
To nije trik za odvlačenje pažnje već učenje mozga da ne mora stalno da nadgleda sebe.
Postepeno izlaganje
Izlaganje ne znači baciti osobu u najtežu situaciju i reći joj da “izdrži”. Dobro izlaganje je postepeno, pažljivo i plansko.
Na primer:
- pitati prodavca gde stoji neki proizvod
- naručiti nešto u kafiću bez unapred pripremljene rečenice
- postaviti jedno pitanje na sastanku
- ostati pet minuta duže u društvu nego inače
- otići na događaj bez alkohola
- javiti se nekome porukom i predložiti susret
Cilj nije da anksioznost odmah nestane već da mozak dobije novo iskustvo: mogu da budem u situaciji, mogu da se osećam neprijatno, i ništa strašno se ne desi.
Odustajanje od bezbednih ponašanja
Ovo je često ključni deo terapije: osoba postepeno uči da govori bez preterane pripreme, da ne proverava stalno kako deluje, da ne beži odmah, da ne koristi telefon kao štit, da ne pije alkohol da bi mogla da funkcioniše.
Tek kada se bezbedna ponašanja smanje, mozak može da dobije pravu informaciju o situaciji.
Rad sa starim iskustvima
Kod mnogih ljudi socijalna anksioznost ima koren u ranijim iskustvima: ruganju, poniženju, kritici, odbacivanju, strogom roditeljstvu, školskim nastupima koji su bili neprijatni ili dugotrajnom osećaju da se mora biti “dovoljno dobar” da bi se bilo prihvaćeno.
Terapija ne služi samo tome da osoba nauči tehnike, već i da razume odakle potiče njen strah od procene.
Lekovi kada su potrebni
Kod težih oblika socijalne anksioznosti, naročito kada osoba gotovo potpuno izbegava društvene situacije ili ima i depresivne simptome, lekovi mogu biti korisna podrška. Najčešće se koriste antidepresivi iz grupe SSRI, koje propisuje psihijatar.
Lekovi nisu zamena za psihoterapiju, ali mogu smanjiti intenzitet simptoma dovoljno da osoba lakše uđe u terapijski rad.
Više o tretmanu možete pročitati u tekstu: Lečenje anksioznosti, psihoterapija i lekovi.
Šta možete odmah da uradite?
Ove stvari nisu zamena za terapiju, ali mogu pomoći da počnete da menjate odnos prema socijalnoj anksioznosti.
Usmerite pažnju ka spolja
Kada primetite da u razgovoru počinjete da posmatrate sebe, namerno usmerite pažnju na sagovornika.
Pogledajte boju njegovog džempera, izraz lica, ton glasa, ono što stvarno govori. Cilj je da se vratite u kontakt, umesto da ostanete zarobljeni u unutrašnjem nadzoru sebe.
Ovo možete vežbati i u običnim situacijama: u prodavnici, autobusu, čekaonici, na ulici.
Smanjite pripremu unapred
Ako unapred pripremate svaku rečenicu, razgovor postaje napetiji, a vi sve manje verujete spontanosti.
Probajte da pripremite samo jednu opštu ideju, ne celu rečenicu. Na primer: “Pitaću je kako je prošao put”, umesto da u glavi vežbate tačnu formulaciju.
Skratite analizu posle događaja
Kada mozak krene u reprizu, prepoznajte to kao simptom, ne kao korisnu analizu.
Možete sebi reći: “Ovo je anksiozno analiziranje događaja, ne moram sada opet da uđem u to.”
Zatim pređite na konkretnu aktivnost: tuširanje, šetnju, kuvanje, sređivanje, poziv osobi od poverenja. Nije cilj da se misao nasilno izbriše, već da je ne hranite satima.
Vežbajte male socijalne korake
Ne morate odmah ići na veliku zabavu. Krenite od malih, niskorizičnih situacija.
Pitajte prodavca gde stoji neki proizvod, recite komšiji “dobar dan” malo glasnije, naručite nešto bez ponavljanja rečenice u glavi, postavite jedno pitanje u grupi.
Mali koraci, ako se ponavljaju, menjaju mozak više nego jedno veliko “herojstvo” koje vas posle iscrpi.
Smanjite alkohol kao alat za socijalizaciju
Ako vam je alkohol postao uslov da biste otišli među ljude, to jeste nešto što bi trebalo da primetimo.
Razumljivo je zašto ga ljudi koriste: kratkoročno opušta, ipak, dugoročno učvršćuje ideju da bez njega ne možete. Ako želite da radite na socijalnoj anksioznosti, važno je da mozak dobije iskustvo da društvo možete preživeti i bez hemijske pomoći.
Razlikujte odmor od izbegavanja
Nije svaki boravak kod kuće problem, nekada vam zaista treba mir.
Razlika je u ovome: odmor dolazi posle kontakta i obnavlja vas, a izbegavanje dolazi pre kontakta i sužava vam život.
Ako ostajete kod kuće zato što vam treba pauza, to može biti zdravo. Ali ako ostajete kod kuće zato što se plašite da ćete ispasti čudni, to je može da bude deo socijalne anksioznosti.
Setite se efekta reflektora
Ljudi sa socijalnom anksioznošću često imaju osećaj da su pod reflektorom, kao da svi primećuju njihov glas, crvenilo, pauzu, znojne dlanove ili neprijatnost.
U stvarnosti, većina ljudi je mnogo više zauzeta sobom nego nama. To ne znači da niko nikada ništa ne primećuje, ali znači da ste najčešće mnogo manje izloženi nego što se osećate.
Kada potražiti stručnu pomoć?
Vredi razgovarati sa stručnjakom ako socijalna anksioznost počinje konkretno da menja vaš život.
Na primer:
- odbijate pozive koje biste zapravo želeli da prihvatite
- izbegavate upoznavanje novih ljudi
- birate posao prema tome koliko malo komunikacije traži, a ne prema svojim sposobnostima
- teško vam je da govorite na sastancima, iako imate šta da kažete
- izbegavate veze, dejtove ili bliskost
- ne idete u društvo bez alkohola
- često otkazujete u poslednjem trenutku
- posle susreta danima analizirate šta ste rekli
- vaš krug ljudi se sve više sužava
- osećate da ne živite onako kako biste želeli, nego onako kako vam anksioznost dozvoljava
Socijalna anksioznost se često maskira kao “moja priroda”. Ljudi godinama veruju da su jednostavno takvi: povučeni, mirni, nezainteresovani za društvo, “nisu za ljude”.
A onda, kroz terapijski rad, otkriju da možda nisu toliko nedruštveni koliko su bili uplašeni. Da im ljudi zapravo prijaju. Da vole razgovor. Da imaju šta da kažu. Da njihova društvena strana nije nestala, nego se sakrila dok ne postane dovoljno bezbedno da se pojavi.
Saznajte više: Kako psihoterapija pomaže kod anksioznosti.
Najčešća pitanja o socijalnoj anksioznosti
Da li je socijalna anksioznost isto što i stidljivost?
Nije. Stidljivost je osobina koja može biti blaga i koja se često smanjuje kada se osoba navikne na ljude i situaciju.
Socijalna anksioznost je intenzivniji i uporniji strah od procene koji može ozbiljno ograničiti život: osoba ne oseća samo neprijatnost, već izbegava situacije, otkazuje susrete, unapred se plaši i dugo posle analizira ono što se dogodilo.
Mogu li imati socijalnu anksioznost ako sam sa nekim ljudima potpuno opuštena?
Da. Socijalna anksioznost ne mora da se javlja u svim odnosima.
Neki ljudi su potpuno opušteni sa porodicom ili bliskim prijateljima, ali se blokiraju na poslu, pred autoritetom, u novom društvu ili u situacijama gde postoji mogućnost procene.
To ne znači da “nemaju pravu anksioznost”. Znači da su njihovi okidači specifični.
Da li alkohol pomaže kod socijalne anksioznosti?
Kratkoročno može delovati kao da pomaže, jer smanjuje napetost i olakšava ulazak u razgovor.
Dugoročno, alkohol obično pogoršava problem, mozak uči da bez alkohola ne može u društvo, a sutradan se anksioznost često pojača. Ako alkohol postane uslov za socijalne situacije, to je važan signal da treba potražiti podršku.
Postoji li veza između socijalne anksioznosti i autizma?
Postoji preklapanje, ali to nije isto.
Socijalna anksioznost je pre svega strah od procene drugih ljudi. Autizam je neurobiološka razlika u načinu obrade socijalnih signala, komunikacije, senzorne stimulacije i predvidljivosti.
Osoba sa socijalnom anksioznošću često dobro razume socijalna pravila, ali se plaši da ih neće ispuniti. Osoba iz autističnog spektra može imati teškoće da spontano pročita ili primeni neka socijalna pravila. Moguće je imati i jedno i drugo, zato je dobra procena važna.
Mogu li deca imati socijalnu anksioznost?
Mogu. Kod dece se socijalna anksioznost često vidi kroz izbegavanje škole, rođendana, nastupa, odgovaranja pred razredom ili komunikacije sa odraslima.
Dete može govoriti da ga boli stomak, da ne želi u školu, da ne voli drugare, da se plaši učiteljice ili da mu je “glupo” da pita za pomoć. Ako se obrazac ponavlja i dete zbog toga značajno trpi ili izbegava normalne aktivnosti, vredi razgovarati sa dečjim psihologom ili psihijatrom.
Da li se socijalna anksioznost može popraviti bez terapije?
Kod blažih oblika, moguće je napraviti značajan pomak kroz samostalan rad, dobru literaturu, podržavajuće odnose i postepeno izlaganje situacijama.
Kod težih oblika, naročito ako osoba godinama izbegava društvo, posao, veze ili važne životne prilike, terapija je mnogo efikasniji put. Nije stvar u tome da osoba nema dovoljno volje, već da je obrazac često duboko učvršćen.
Da li socijalna anksioznost prolazi sa godinama?
Kod nekih ljudi se ublaži, posebno ako kroz život steknu sigurnost, dobre odnose i iskustva u kojima se osećaju prihvaćeno.
Kod drugih ostane ista ili se pogorša, naročito ako se godinama održava izbegavanjem. Godine same po sebi nisu terapija. Ono što pravi razliku jeste da li osoba počne da menja obrasce koji socijalnu anksioznost održavaju.
Kada je vreme da potražim pomoć?
Ako zbog straha od procene izbegavate ljude, posao, veze, prijateljstva, javni nastup, razgovore ili prilike koje su vam važne, vreme je da potražite pomoć.
Ne morate čekati da se potpuno izolujete. Socijalna anksioznost se mnogo lakše menja dok još postoji prostor da se osoba postepeno vraća u kontakt sa ljudima.
Izvori
American Psychiatric Association. (2022). Diagnostic and Statistical Manual of Mental Disorders, Fifth Edition, Text Revision, DSM-5-TR.
Stein, M. B., & Stein, D. J. (2008). Social anxiety disorder. The Lancet, 371(9618), 1115-1125.
Clark, D. M., & Wells, A. (1995). A cognitive model of social phobia. In R. G. Heimberg, M. R. Liebowitz, D. A. Hope, & F. R. Schneier (Eds.), Social phobia: Diagnosis, assessment, and treatment. The Guilford Press.
Clark, D. M., Ehlers, A., Hackmann, A., McManus, F., Fennell, M., Grey, N., Waddington, L., & Wild, J. (2006). Cognitive therapy versus exposure and applied relaxation in social phobia: A randomized controlled trial. Journal of Consulting and Clinical Psychology, 74(3), 568-578.
Kessler, R. C., Berglund, P., Demler, O., Jin, R., Merikangas, K. R., & Walters, E. E. (2005). Lifetime prevalence and age-of-onset distributions of DSM-IV disorders in the National Comorbidity Survey Replication. Archives of General Psychiatry, 62(6), 593-602.
Cain, S. (2012). Quiet: The Power of Introverts in a World That Can’t Stop Talking. Crown Publishers.