Jovana Nikolić

Od malih nogu, kada bi me neko pitao šta želim da budem kada porastem, odgovor je uvek bio isti — psiholog. Tada nisam tačno znala šta to podrazumeva, ali sam slutila da je to posao kroz koji ću moći da se približim drugim ljudima i razumem njihov unutrašnji svet. Studije psihologije i posao psihoterapeuta delovali su mi kao prirodan nastavak te radoznalosti — i ostali su to do danas.

Deo moje motivacije za ovaj poziv dolazi iz beskonačne radoznalosti o ljudskom umu, ali i iz teškoća u sopstvenom životu. Nakon što sam i sama prošla kroz gubitke, tugu i žalovanje, postala mi je bliska Jungova ideja o ranjenom isceljitelju — uverenje da nas upravo sopstveni trnoviti put često čini osetljivijim na izazove drugih ljudi i približi nas razumevanju njihove patnje.

U radu se oslanjam na principe REBT-a, pre svega na ideju bezuslovnog samoprihvatanja. Ova filozofija oslobađa od težine samoosude i otvara prostor za stvarnu promenu — ne onu koja dolazi iz osude sebe, nego iz odluke da živimo drugačije, svesnije i bliže onome što nam je zaista važno. Verujem da terapija nije samo mesto gde se rešava problem, već prostor u kome se učimo kako da sa sobom budemo blaži, iskreniji i hrabriji.